Kako je Pančić doživeo Jastrebac

Kako je Pančić doživeo Jastrebac

Ovako je veliki Josif Pančić 1856. godine, nakon svog prvog putovanja sa licejcima po Srbiji opisao svoj doživljaj Jastrepca. 

U pitanju je njegov izvorni tekst bez ikakvih korekcija.

„Jastrebac nema u Srbiji sebi para u smotreniju nepristupnosti i bogatstva raznorodne šume i šibljika, kojim su njegove strane tako gusto obrasle, da se pešak jedva s mesta pomiče, a konjanik bez opasnosti prići ne može. Veću čast te šume obražava bukva izmešana sa javorom i mlečom; prisoje zaprema dub i lipa, a ispod ovih bujaju neprohodni spletovi kupine, maline i drugog bodljikavog šiba. Šuma ova stoji još po nekom nekim lokovitim stranama u svojoj prvobitnoj celosti i hrani pod svojim večnim hladom bezčislene ladne izvore, koji ju vasplođavaju i obližnje predele sa nuždnom vodom snabdevaju, no koji će umanjiti, čim se šuma razredi, koje će nestati čim se ona istrebi. Strmenost Jastrebca i kamenita podloga koja svuda ispod površine leži postavljaju pravila, koja se imaju pri upotrebljeniju ove, do sada Bogom sačuvane, šume nabljudavati: Stroga zabrana seče po vr’ovima i kamenitim niskomicama i mudro razređenje dreča jesu uslovija pod kojima će Jastrebac ostati ono što jest: blagoslov obližnjeg predela, bez koji će na protivu postati daleko viđenim plašilom, kao što je takova Suva planina, koje s one strane Niša na okolni predel grozno zija.“

Josif Pančić (Ugrini kod Bribira, 17. april 1814 — Beograd, 8. mart 1888) je bio srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika, a po njemu je nazvan i najviši vrh Kopaonika (Pančićev vrh) na kome se nalazi mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima.

Josif Pančić

Pančić je rođen u selu Ugrini kod Bribira, u Vinodolu (u to vreme Austrijsko carstvo, danas Hrvatska), u katoličkoj porodici kao četvrto dete Pavla i Margarite. Prema predanju, Pančići su poreklom iz Hercegovine i od davnina su se doselili u selo Ugrini, koje se nalazi na severnim ograncima Velebita u sastavu Vinodolske opštine.

Roditelji su mu bili siromašni, a stric mu je bio u Gospiću arhiđakon, te ga je on sebi uzeo i o njegovom se školovanju starao. Osnovnu školu izučio je u Gospiću u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Iz Rijeke je Josif prešao u Zagreb (1830) da nastavi školovanje u visokoj školi Regia Academica Scientiarum. U dodiru sa nekim Mađarima saznao je da u Pešti postoji Medicinski fakultet, na kome se u to vreme održavala i nastava iz prirodnih nauka, i zaželi da tamo nastavi svoje studije gde je završio medicinski fakultet i postao je doktor medicine 7. septembra 1842. godine izradivši tezu Taxilogia botanica, koju je posvetio svome stricu Grguru. Pančić je tokom studija u Pešti morao privatno zarađivati, dajući časove iz francuskog i italijanskog jezika. To mu je odnosilo mnogo vremena i usled toga se njegovo studiranje proteglo na 10 godina.

Nije želeo da stupi u državnu službu i rešio je da radi privatno kao lekar. Ali, od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde je se bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika Hofmanova. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

Posle dve godine otišao je u Liku da poseti svoga strica i dobrotvora Grgura i brata Matu. Tu je pravio izlete po okolini, peo se na Velebit i prikupio dosta biljaka iz flore Primorja.

Odatle se uputio u Beč da dovrši odredbu svoga herbara, koji je oko Pešte, Budima, i po Erdeljskim i Banatskim Alpima sakupio, a ujedno i da bolje Jestastvenicu prouči. U bečkom Prirodnjačkom muzeju je proučio i odredio svoje prikupljene biljke, a u isto vreme je pratio i predavanja čuvenog botaničara Endlera. U Beču se zadržao godinu dana. Baveći se u Beču on se upoznao sa Miklošićem i Vukom Karadžićem; Vuk ga uputi u Srbiju da stupi u državnu službu. Čekajući da Vuk dobije novčanu pomoć od Rusije (a koju na kraju nije ni dobio), Pančić je gotovo bio na izmaku svoga novca i to je priznao Vuku. Vuk mu je tada savetovao da odmah krene u Srbiju i da traži postavljenje u Užicu.

Pančić je poslušao Vuka i došao u Srbiju meseca maja 1846. godine za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali, kako je Vuk imao u Srbiji i dosta neprijatelja, njegova preporuka nije vredela ništa, pa je čak zbog toga i zbog želje da bude postavljen u Užicu, u čijoj se okolini skrivao veliki broj protivnika Karađorđevića, Pančić postao sumnjiv i nije mogao dobiti to mesto. Čekajući na postavljenje, obilazio je užički kraj, i bavio se izučavanjem biljnog sveta.

Panorama Jastrepca sa kruševačke strane

Pančić je gotovo ostao bez sredstava za život i pomišljao je da se vrati, no u tome momentu dobije poziv od Avrama Petronijevića, ministra inostranih poslova, koji je imao fabriku stakla u neposrednoj okolini Jagodine u Belici, da se privremeno primi za lekara u tome mestu i da kao lekar radi na suzbijanju zaraze trbušnog tifusa, koja se širila među radnicima fabrike. Pančić je pristao, bio na toj dužnosti pola godine i sa uspehom je završio svoj posao.

Baveći se tamo on se upozna sa letnjom i jesenjom florom Jagodine, Belice i Crnoga Vrha. Stanovnici Jagodine su zavoleli Pančića kao savesnog lekara i plemenitog čoveka i kada je Pančiću ponuđeno mesto za fizikusa u Negotinu, Jagodina je tražila da zadrži Pančića. U tome je i uspela i Pančić je u februaru 1847. godine postavljen za kontraktualnog lekara i fizikusa jagodinskog okruga, ali prošle godine započeta ispitivanja nastavio je, obiđe Temnić, Levač u okolini Oparića (i Preveško jezero) i manastir Ljubostinje. Oko polovine juna ode u Aleksinačku Banju odakle se prvi put pope na Rtanj i Ozren. Iste godine je zatražio otpust iz austrougarskog podanstva i zatražio prijem u srpsko podanstvo.

Krajem iste godine dobio je premeštaj u Kragujevac i postavljen je na upražnjeno mesto za privremenog okružnog fizikusa 12. novembra 1847. godine. Za vreme bavljenja u Jagodini Pančić je odlazio i u Ćupriju i tu je upoznao Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona, koju je zatim kao lekar u Kragujevcu isprosio i u januaru 1849. godine se venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.

Iduće godine, 8. januara 1850. godine primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a y 1853. godine je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, najpre za kontraktualnog profesora, a kada je 1854. godine primljen u srpsko podanstvo, dr Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. Primljen je za člana Društva srpske slovesnosti i postavljen je za profesora u Liceju, iako do tada nije, sem doktorske disertacije, imao nijedan publikovan naučni rad. Postavljen je za profesora samo na osnovu saznanja i uverenja da je on najbolji poznavalac flore Srbije.

Godine 1855. Pančić je prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara – omorika. Deset godina kasnije je dobio dve njene grane. Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877. (Prema nekim izvorima 1875.?). pronađe do tada nepoznati četinar – omoriku koja je po njemu dobila ime – Pančićeva omorika (Picea omorika (Pančić) Purkyne) Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta. U Liceju i docnije u Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života.

Po njemu je nazvana i Pančićeva potočarka.

Pančić je umro 25. februara/8. marta 1888. godine usred rada, vedar, svestan i prilježan. Predgovor za „Botaničku baštu“ dovršio je pred smrt na nekoliko dana. „Prvenac Balkanskog poluostrova“ radio je i za vreme bolovanja.

Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik, dobio je ime po poznatom srpskom botaničaru Josifu Pančiću. Na ovom vrhu se nalazi njegov mauzolej gde je sahranjen 1951. godine.

Može vas još zanimati: