Gemino noćno piće s Titom u „Ravništu“

Kada je Josip Broz Tito prvi put posetio Kruševac, šestog juna, 1961. godine, posle govora na Trgu mladih i protokolarnih obaveza, svečani ručak je bio priređen u hotelu „Evropa“. I, sve je toga dana  funkcionisalo cakum – pakum, na zadovoljstvo gostiju, i još veće – domaćina. Ali, još u Beogradu, pre polaska za Kruševac, Predsednik je nekome rekao da bi želeo da prenoći na Jastrepcu. I, već za vreme ručka u „Evropi“, onako usput, diskretno se raspitivao da li će moći tu želju i da ostvari.

Piše: Miroljub Nicović (Čarapanija)

Naravno da mu je i ta želja ispunjena. U novom, potpuno i za ovu priliku specijalno preuređenom hotelu „Ravnište“ na Jastrepcu, te večeri, šestog juna, za značajne goste priređen je samo koktel – laka večera. Jer, zbog produženih susreta sa narodom i razgovora sa opštinarima u gradu, ručak u hotelu „Evropa“ počeo je nešto kasnije. I, sada – nije bio red da se gosti, neposredno posle ručka, znatnije  opterete obilnom i jakom večerom.
Ipak, sve je bilo postavljeno i da se prisedne, da se i tu gosti malkice opuste i odmore posle napornog dana. U lepo aranžiranom  uglu, uz puno cveća, diskretno je radila „živa muzika“. Sve poznati lokalni muzičari. Harmoniku je svirao „stari as“ Vojislav Nikolić Vojče, violinu maestro Mile Protić Protka, a pevala je u ono vreme najpoznatija kruševačka kafanska pevačica Nada, čijeg se prezimena danas retko ko seća. Sve narodne pesme, najviše iz kruševačkog kraja. Kao što je i red. Raspoloženje je brzo postignuto, ali nije dugo trajalo. I sutra je planiran naporan dan, protokol pun kao šipak, pa su gosti dosta rano krenuli na počinak.

Tito ili dvojnik?
U posedu smo dve tajno snimljene fotografije, načinjene na platou koji se prostirao ispod hotela „Ravnište“, na kojima se jasno primećuje čovek identično odeven i likom neobično sličan Titu, koji sa interesovanjem prati pripreme za slavlje. Nedoumicu oko identiteta stvara činjenica da se oko dotične pojave ne primećuje nikakvo obezbeđenje, visokodostojanstvenici, a ni ljudi iz protokola.

Iskusni kruševački kelner, Dragi Rakić Gema, u ovoj sali nije posluživao goste, niti domaćine. Mnogi kruševački konobari, pa čak i najiskusniji veterani, iako su želili, nisu rado prihvatali da opslužuju tako visokog gosta. Pribojavali su se bilo kakve sitne greške “u proceduri”, što je kasnije moglo da se protumači na razne načine. Pa, posle, da ima nesagledive posledice. A, u ono vreme, mogle su da budu, bogami, i tragične. Iako su ga odmah predložili u ekipu, Gemu nisu ni prijavili protokolu za to posluživanje. Njemu je bila namenjena sasvim druga, ali izuzetno značajna uloga. Koju bi tada retko ko prihvatio, a čini se, još ređe i uspeo pouzdano da ispuni.
Vojničkim rečnikom: Dragi Rakić je jedini bio određen za – mrtvu stražu. O tome će detaljno biti reči kasnije.
Inače, njegova supruga Olga je sama pripremala sve u posebnom apartmanu određenom za Tita. Od posteljine, nameštaja, kreveta… preko kupatila, sve do cveća u vazama. Sve je uradila perfektno, na Titovo i opšte zadovoljstvo onih koji su brinuli o njemu. Pa je posle za to dobila i specijalnu pohvalu. Ona je bila i inicijator ideje da njen suprug Gema uđe u ekipu koja će u „Ravništu“ dežurati posle večere i sve do jutra. Za svaki slučaj, ako nešto iskrsne tokom noći.

Nije na Jastrepcu tada Titu pretila nikakva opasnost. Šuma oko “Ravništa” i svi bliži visovi iznad Izletišta dva dana ranije detaljno su pretreseni i zaposednuti. Tita je, pričaju, kao i uvek u “Plavom vozu”, pratio specijalni bataljon vojske. I, vojnici su ovoga puta razmešteni po čitavom prostoru šume oko hotela i nešto dalje. Nije tu mogla ni ptica neprimećeno da proleti. A, ni vojnici nisu bili vidljivi – sve je moralo da izgleda, i izgledalo je, potpuno prirodno. Ali, i bezbedno.
Naravno, i u „Ravništu“ je sve bilo unapred pripremljeno, mnogo puta uvežbavano i ponavljano za sve pretpostavljene situacije. I tu su sva jela i piće pregledali specijalni, ovoga puta vojni lekari, koji su bili obučeni u civilna odela. Šef tog dela protokola  bio je neki Dobrivoje, naš zemljak, iz ovih krajeva, otuda od Vrnjačke banje. Ali, ni zajednički zavičaj kod njega nije imao popusta. Bio je toliko zahtevan, precizan i strog, da niko od osoblja nije smeo niti da ga pogleda, a kamoli da u nečemu pogreši. Posle su pričali da je taj Dobrivoje bio – britka sablja!
…Elem, kad su gosti otišli na spavanje i nastala potpuna tišina, Dragi Rakić Gema je ostao – sam. Kao iskusan konobar zadužen je, ali i posebno pripreman, da dežura u šanku. Jer, mogao je u svako doba da se pojavi neko iz Titove pratnje i zatraži neko piće ili šta slično. Za to je tu bio Gema. I u „Ravništu“ su sve flaše pažljivo bile „izbockane“ tankim špricevima, pa se tačno znalo šta je sadržina koje boce. Gema ih je sve pregledao i snimio iskusnim okom starog znalca. Ali je u džepu imao i malo „sopstvenih zaliha“. Za svaki slučaj.

Kad se opustio, jer je sve unaokolo spavalo, i on je krenuo da malo ugađa sebi. Pristavio je džezvu za kafu, iz svoje pljoske sipao jednu klekovaču i otpio dobar gutljaj iz cuga. Onako – na iskap. Da se ne bi slučajno uspavao. I, koliko da sebi da oduška što je do tada sve prošlo u redu. Ali, samo do tada. Gema je kasnije mnogo puta pričao šta se, ustvari, desilo te noći u hotelu „Ravnište“ na Jastrepcu.
Tačno u 2 sata i 20 minuta ujutru, (upamtio je, jer je pogledao na veliki okrugli sat postavljen tačno preko puta šanka, iznad samih ulaznih vrata), niz stepenice silazi – TITO! Maršal u pidžami, preko nje prebacio samo tanki, kremkasti mantil i u ruci drži cigaru u tankoj dugačkoj muštikli! Falilo je još samo ono crno, veliko kuče!
Iznenađen i šokiran, Gema se jednostavno smrzao. Ukipio se, pa ne gleda ni levo, ni desno. A, ni pravo. Gleda negde kroz one velike i mračne prozore u jastrebačke gudure. Jednostavno – nije tu. Kroz glavu mu munjevito prolaze slike: Gema u prugastoj odeći, Gema sa brojem na grudima, Gema vadi krompir na zatvorskoj ekonomiji u Ćupriji… i sve tako to, u smislu mračne budućnosti. I, kao munja, sevnu mu misao da je sad došao red da plati ono što mu je „namestio“ drugar Mika Murdža, da pred sam kraj rata, ode u – četnike.
Tito mu priđe, lupnu ga prijateljski desnom rukom po ramenu i u pola glasa ga upita:
     – Zdravo, prijatelju, šta radiš?
       Cvokoćući zubima, pokušavajući da se pribere, Gema odgovori:
     – Zddd – rr – aavo. Ni – iišta.
     – A, šta to piješ – ljubopitljiv je Maršal.
     – Ni – išta, eto, kk – le – le – ku.
     – Sipaj, bogati, i meni jednu. Ali, tiho, da ne čuju i vide ovi moji.
Prekaljeni konobar, koji je do tada sipao bar nekoliko desetina hiljada klekovača raznim gostima, jedva prihvati onu svoju flašicu i drhtavom rukom, usu u stolovaču. Prosuvši okolo i niz ivice čaše  nekoliko kapi. Ali, profesionalni radar je i tada bio uključen i on brže – bolje krpom, kojom je brisao šoljice od kafe, mahnu dva – tri puta po pultu ispred Tita. Ovaj na to nije ni obraćao pažnju, već se kucnuše i on na iskap ispi ono malo kleke. Poturi čašicu bez reči i Gema morade da dolije novu. Takođe, bez reči. Tada ga Tito upita:
 – Vidim: kuvaš kafu. Dodaj i za mene, molim te. Ali, ako možeš bez imalo šećera. Kažu da me po malo načinje taj dijabetes.
Još uvek blokiran i kao u crtanom filmu ukrućen, Gema doda vodu u džezvu, skuva kafu i tu odmah dobi retku pohvalu „sa najvišeg mesta“. Direktno od – Maršala. Nije se kasnije sećao o čemu su pričali tih dvadesetak minuta, koliko su proveli zajedno i – sami. Jedino se sećao da ga je Tito pitao o običnim stvarima. Pa mu je ponekad bilo kao da razgovara sa nekim svojim komšijom iz Bivolja.
A ova priča o ponoćnom susretu maršala Tita i konobara Geme ima dva kraja. Jedan je Gemin, a drugi zvanični, oficijelni. Koji su posle pričali njegovi šefovi i ostali rukovodioci. Svaki dodajući opasku da je u jednom trenutku i njima srce bilo u petama i da su se stvarno uplašili. Jer, scena je bila nerealna, nezamisliva, a posledice su mogle da budu katastrofalne.
Gemina priča ide ovako. Niz stepenice hotela, odjednom se sjuriše članovi Titovog obezbeđenja. Da li su bili na tren zaspali, da li su igrali karte – nikad se nije saznalo. Ali, Tito im je tu, na Jastrepcu, pred samu zoru, nekako „izmakao“. Jurnuše ka šanku i njima dvojici. Diskretno i obazrivo dvojica uzeše Tita pod ruku, a druga dvojica navališe na preplašenog Gemu. Te – šta je tebi, šta to radiš, ko ti je rekao da Maršalu kuvaš kafu i slično. I, da se Tito nije umešao i rekao im – ma, pustite čoveka, to je radnička klasa, koja zbog nas dežura cele noći, čovek je pošteno radio, i tako to… jadnom konobaru ne bi bilo spasa. Ali, Tito ga tu nekako odbrani.
Pustiše ga, bez da su ga dalje davili. A, on, kada su svi otišli, obrisa znoj sa čela, drmnu još jednu svoju kleku i odahnu. Kasnije je veoma često pričao kada mu je bilo najteže te noći na Jastrepcu:
– Dok smo pričali, sav sam drhtao da me Maršal ne pripita gde sam bio pred kraj rata. Ne bih imao dušu da ga lažem, učinio mi se mnogo dobar i pošten čovek. Morao bih da mu priznam da sam nešto malo bio u četnicima, pa šta bude – bude. To mu se sigurno ne bi dopalo. Promenio bi mišljenje o meni.
A verzija Geminih rukovodilaca poklapa se sa njegovom pričom sve do pred sam kraj. Naime, oni su pričali da je Gema dosta dugo ćutke trpeo sve njihove kritike i „predavanja“ o ponašanju pred Titom. Sve do jednog momenta. Onda bi se ispravio i svima odbrusio: – Šta vam je, ljudi, šta ste navalili na mene kao da sam ratni zločinac? Ništa ružno nisam uradio. Nisam čoveku naplatio ni kafu, niti kleku. Časna reč. Pitajte ga.