Branko Miljković: To je noć s velikim N na Jastrepcu
Branko Miljković, jedan od najvećih bardova srpske i jugoslovenske poezije za svog kratkog života (1934 – 1961) često je zalazio u Kruševac, tragom voljene devojke, a i na, po svemu sudeći omiljenu planinu Jastrebac…
O tim njegovim putevima će, o 25 godišnjici pesnikove smrti svedočiti pesnik Dragan Kolundžija: – Beograd i njegova kasna noć, s košavom, a ja evo, još za svojim stolom. Mislim na jednu drugu noć, na Jastrepcu, o kojoj je pre više od 30 godina živo govorio pesnik Branko Miljković. Tada još nije bio napisao one svoje sjajne stihove o Goranu:
„noć je suviše velika za moje zvezdano čelo/
u nekim šumama crnim nepoznatim/
i drvo je reklo nemoj/
Jutro moje belo/
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim„.
Kad da mu čujem glas dok vatreno opisuje samo jednu noć, a nijednu drugu i nijedan drugi dan svog kratkog letnjeg odmora na Jastrepcu. Samo o jednoj moći iznad mračne zemlje (tako sam tada zamišljao šume oko Kruševca, tako ih noćas vidim) govorio je Branko… „To je noć s velikim N na Jastrepcu“ govorio je Branko. Noć kokoš na jajima ispod Jastrepca. Noć koja je sva stala pod Brankov crni šešir“.
Koje su to pesme kojima je Branko bio inspirisan u doživljaju žestoke i mračne noći bez zvezda na Jastrepcu – ostaće pažljivom analitičaru njegove poezije da otkrije.
