Jastrebačke zlatne groznice
Jastrebac, planina kraj Kruševca, opevana je u brojnim legendama, pesmama, knjigama.
Ivo Andrić je govorio da narod bez legendi i nije narod.
Nema srpskog sela koje ne ispreda legende o zakopanom blagu.
Bar jedna porodica je imala sreće da pronađe ćup pun zlatnika i reši sve materijalne nedaće. Hajdučko blago se po predanju nalazi pokraj starih turskih drumova ili je skriveno po pećinama, ali uz njega obično idu nekakve prikaze koje zlato čuvaju od lopovluka. Kruna cara Dušana navodno je skrivena u pećini kod Morave, a čuva je prikaza koju prati čopor vukova.
Na planini Jastrebac su navodno Turci zakopali kazan zlata kad su bežali. Po legendi treba naći kamen na kome je uklesan kantar i kopati u pravcu koji pokazuje.
Padine Jastrepca sa južne, topličke strane, preplavljuju lovci na plemeniti metal i uz njih idu najfantastičnije priče. Najživlja je o nekim Rasincima koji su, za svega nekoliko dana, napunili nekoliko čokanjčića zlata 1938. godine.
Najverovatnije je da su Dardanci, a potom i Rimljani, išli za zlatnom žicom, prateći krivudavi trag brazdi. Moguće je da je zlato bilo nanošeno strujama gorskih potoka pa su Dardani i Rimljani kopali zemlju, ispirali je i odlagali na gomile. Na dnu ovih nanosa nađeno je nešto zlata, u tragovima. Krnjigrad je bio toliko gusto naseljen, beleže hronike, da i dan danas narod priča kako je mačka mogla da ga obiđe skačući sa krova na krov. Po svedočenju iz „Vremena“, ovde je pronađen grumen zlata težak 64,5 g, koji je izazvao zlatne groznice iz 1936. godine. U Krnjigradu je vršen otkup zlata, u njega su pristizali i iz njega odlazili tragači, sve do dolaska turske ordije.
Posle odlaska Rimljana i najezde Turaka, desetak vekova docnije, zlatarstvo je u ovome kraju, po svemu sudeći, zamrlo. Turci su, u početku, poneti legendom o Filipu Makedonskom, pokušali da obnove stare rudnike i mesna središta. Sakupljali su radnu snagu i odvodili u okna iz kojih se, mučeni teškim radom, više nisu vraćali! Narod se dosetio kako da stane na put ovome zulumu, pa je organizovano zatrpavao stare rudokope. Tako se, mnogima od njih, zameo svaki trag. Ako se danas otkrije neki, obično ga pronađe pustolovinama naklonjen meštanin, čeprkajući po pretpostavljenim lokacijama drevnih rudnika. Potoci što se slivaju sa Jastrepca i danas nose plemeniti metal ispran sa nekih još neistraženih zlatonosnih žila. Za njim tragaju avanturisti, a koliko je zlata pronađeno od groznice 1936. – nikada se neće saznati, jer se ova vrsta lovine drži u tajnosti. Danas zlato ispiraju samo najuporniji.
Tragovi turskog blaga
U nekim selima Toplice i danas osvane izvađeno staro drvo, zasađeno u tursko doba; a ako oko njega budu razbacani komadi zemljanih posuda, to je siguran dokaz o tragovima blaga. „Istraživači“ su nasumično kopali i oko zapuštenih srednjovekovnih utvrđenja, te se iskopane jame i porušeni stari zidovi i temelji mogu i danas videti.
U svetlu isprepletanih legendi i pripovesti o zlatonosnim jastrebačkim potocima, možda se razotkriva i ona o ulozi ratovanja Aleksandrovog oca u ovim krajevima. Dovoljno vojno osnažen on je, u jednom momentu, poželeo da zlato svojih suseda u potpunosti prisvoji za sebe. Legenda o njegovim „zlatnim suzama“ samo je služila da se ova grandiozna pljačka prikrije te da je, tobože, Filip svojim natprirodnim moćima Jastrebac napunio zlatom. Zna se da je njegov sin za finansiranje ratnih kampanja, po celom tad poznatom svetu, imao na raspolaganju zlata u izobilju. Zlato je, potom, bilo mamac i za Rimljane. Imperija je, kroz Toplicu, izgradila u veku naše ere glavni carski drum ka obali Jadranskog mora.
Tako, mnogo je pitanja, a malo pravih odgovora. Zato se, s velikom pažnjom, očekuju dalja istraživanja stručnjaka. Istovremeno se i dalje širi predanje o dardanskom plemenu čiji su osnivači stajali na bedemima Troje, a potom su, pod rimskom vlašću, nestali sa istorijske scene.
Da su Turci, prilikom napuštanja topličkog kraja 1878. godine za sobom ostavljali velike količine blaga, nisu samo priče i nagađanja ovdašnjeg stanovništva, već je istina, dokazana u više navrata. Godinama su, sa kolena na koleno, prenošene priče o tome da su Turci, napuštajući svoje domove, verujući da će se jednog dana i vratiti, svoje blago stavljali u zemljane ćupove skrivajući ga na raznim mestima, obeležavanih potom na različite načine.
Prema tim pričama, oni bi blago zakopali u korenu novozasađenog drveta, u starim vodenicama ili pored nekih karakterističnih stena, kao i u bunarima ili temeljima njihovih kuća. Da bi kasnije mogli da prepoznaju ova mesta, crtali su mape na telećim kožama. Međutim, većina Turaka nije verovala da će se ikad vratiti na svoje ognjište, prodavali su kuće i imanja, ali je bilo malo kupaca. Neki kupoprodajni ugovori iz tog doba, sačuvani do današnjih dana, govore da se, u tom periodu, kupoprodaja vršila isključivo u zlatnicima. Tako se, u jednom ugovoru kaže:
„Ja, Bećir, danas, 1. maja 1883. g. prodao sam svoje nepokretno imanje, kao i moja braća: Alija, Mehmed, Ibrahim i Redžep, Stanislavu Miliću za 285 dukata cesarskih“. U drugom ugovoru prodaje se vodenica u selu Žuč za 135 dukata carskih. Narod veruje, a i neki istorijski podaci govore, kako su Turci bili onemogućeni da prenesu novac preko granice; tobože, radilo se o velikim količinama pa su bili prinuđeni da zakopavaju ćupove sa dukatima na svojim imanjima.
Danas u ovom kraju još opstaje puno srednjovekovnih objekata, ostataka kuća i vodenica, zaposednutih od Turaka od 1690. g. U njima su živeli sve do svog odlaska, pa narod smatra da u njima ima skrivenog blaga. Neretko se ovde događa da dolaze ljudi sa starim turskim zapisima i kartama tražeći skriveno blago. Gotovo da nema meštanina koji nije čuo ovu priču i barem jedanput krenuo u potragu za turskim blagom.
