Olimp na Jastrepcu

„Olimp korespondira sa Atinom, kao Jastrebac sa Kruševcem”, smatra istaknuti filosof Sreten Petrović.

„U kolektivnoj svesti Kosovo istovremeno simbolizuje i kolevku i grobnicu srpske državnosti”.  

Da li se ova jezgrovita misao Sretena Petrovića, uglednog filosofa-estetičara i vrsnog znalca srpske mitologije, nadvila i nad današnjim pokolenjima?

Iskaz smo istrgli iz njegovog kapitalnog dela “Srpska mitologija” (864 stranice), u izdanju „Narodne knjige”, najtemeljnijeg poduhvata ove vrste u nas, u kojem su kritički razmotrana saznanja srpskih, ruskih i zapadnoevropskih etnologa, antropologa i filosofa o srpskom duhovom životu.

Srbi su kao stari slovenski narod iznedrili moćnu mitologiju iz koje izviru dva mitološka predanja: drevni srpski panteon (veoma srodan sa slovenskim) i Jastrebački panteon. Prvi je uveliko potisnut u kolektivno nesveno, u drugom se bogovi, kao u grčkoj mitologiji, prikazuju u ljudskom obličju (Zmaj-Ognjeni je nebesko božanstvo, a njegov sin Miloš Obilić).

Naš sagovornik (rođen 1940. u Svrljigu), koji je objavio tridesetak naučnih knjiga, upustio se, očigledno, u smelu duhovno-istraživačku pustolovinu; bez imalo premišljanja poredimo je s poduhvatom Jakoba Grima (nemačka mitologija) ili Roberta Grejvsa (grčka mitologija). Za manje upućene da pomenemo da je on redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu (predaje kulturologiju i estetiku), i da već tridesetak godina podrobno izučava, teorijski i empirijski, slovenske i srpske mitove.

Da li su Srbi mitotvorački ili mitomanski narod? 
– Ni manje ni više no drugi narodi. Mitotvorstvo predstavlja jednu od najranijih formi pogleda na svet i društvena dešavanja, način reagovanja na pojave sa odlikom udesa. Kao što su kod bliskoistočnih naroda veliki potopi kreirali njihovu mito-poetsku sliku stvarnosti, tako je i u slučaju a Kosovom. Realna čvorišta u istoriji jednog naroda postaju „mitske tačke” koje konfiguriraju pogled na sudbinsko u njegovoj egzistenciji, a često i njegov identitet. 

Šta je to mitomanija?
– To je istrajavajuća nekritička zaslepljenost jednog naroda datumima vlastite istorije, bilo da je ona sjajno odigrana ili porazima natopljena. U jednom ili drugom slučaju tako stvorena slika u svesti potonjih generacija zatamnjuje, prepokriva horizont racionalnog suočenja s novopostavljenim pitanjima i izazovima nove realnosti. Najpre, „mitsko” u jednom pogledu na svet uvek znači prenaglašavanje, ekstrapoliranje jedne od strana svagda polivalentnog i protivrečnim tendencijama bremenitog fakticiteta. Istorijsko iskustvo zrelih nacionalnih kolektiviteta pokazuje da je za sam taj etnos izglednije realističko sagledavanje „stvarnosti” koje će, katkada, zahtevati odvažnost da se revidiraju, čak i odbace sheme, klišei mitski formirane slike o vlastitom sopstvu, dakle, i o mitski upakovanoj slici o svom identitetu. 

Taj racionalni prilaz, pokazalo se u istoriji, redovno biva u funkciji novih razvojnih mogućnosti datoga naroda; on mu nedri novu, izgledniju optiku, pruža realistički vidik, daje šanse napredovanju. Samo se oni narodi pokazuju istorijski zrelim, koji su kadri da u novostvorenim okolnostima iznađu produktivna rešenja. Smatram da srpski narod nije uvek spreman da u novim izazovima pronalazi stvaralački ugao gledanja, povesno-optimalni horizont, a da pri tome ne poremeti red stvari i odnosa u okruženju. Nedostaju nacionalne snage koje primereno reaguju na nove zahteve vremena. 

Na čemu zasnivate stav da je srpski Panteon na Jastrepcu, iako tamo ne obitavaju bogovi? 

– Ovde je u igri opšti princip modelovanja mitskih struktura. Naime, poetska i mitotvorna imaginacija rade pre svega u vremenima izuzetno velike povesne gustoće, u odsudnim istorijskim trenucima, geografski sedimentirajući svoje likove na prostoru na kome se odigrava poslednji čin drame koja po „kolektivnu egzistenciju” naroda ima traumatski ishod. Naime, poslednju etapu srpske srednjovekovne države, ujedno i početak njenog katastrofalnog kraja, označava prestonički Kruševac i najbliža planina Jastrebac. Tako počinje genealogija naših zmajevitih junaka koji, prema mom razumevanju stvari, predstavljaju svojevrsne mitske alegorije srpskih drevnih božanstava. Uostalom, tako je i sa grčkom geografijom: Olimp korespondira sa Atinom, kao Jastrebac sa Kruševcem. Isto tako i vrlo uslovno, korespondiraju kosovski boj i trojanski rat. Naime, s jedne strane je naš bezimeni, doduše mitopoetski tvorac kosovskog ciklusa, a s druge Homer sa svojom Ilijadom kao izraz inventivne i nadahnute mitologije grčkog genija. 

Stavljate pod sumnju pretpostavku da su Srbi u šestom veku došli na Balkan? Kada su, u stvari, stigli?

– Pitanje je naučno-istorijski važno, a ipak ne smatram da je danas od prvorazrednog egzistencijalnog značaja. Vidite, ja po prevashodstvu nisam ni istoričar, ni arheolog. U knjizi sam ga pokrenuo na osnovu proučavanja kulture i srpske mitologije. Naša istorijska nauka, takav utisak imam, ne pokazuje uvek dovoljnu smelost da se kritički ponese s novim mišljenjima, pa ni s poreklom Srba i njihovim istorijskim prisustvom na balkanskom tlu. 

Izneću činjenicu koja se odnosi na tzv. mitotvornu svest, a tiče se srpskog, bugarskog, pa i ruskog mita o Trojanu/Trajanu. On je veoma ukorenjen kod ovih naroda, ne samo u skaskama, epu; ima ga i u čitankama. U ozbiljnoj nauci se tvrdi da je značaj Trajanov bio izuzetan na srpskom i bugarskom, čak i ruskom, tačnije ukrajinskom prostoru – Kijevske Rusije. Stoga što je narečeni rimski car Trajan (53-117. nove ere) ostavio dubok trag u svesti naroda. Razumemo, svakako, povesno-kulturnu činjenicu po kojoj su Srbi, dolaskom na ove prostore, asimilovali starosedeoce koji su, može biti, nosili svest o Trajanu. I to da su enklave ranijih naroda opstajale na mnogim tačkama ondašnje, a i savremene srpske države. Pa ipak, zar je sećanje na Trajana moglo biti tolikog duhovnog intenziteta da je doseglo do Srba koji su, shodno „zvaničnoj” proceni naših istoričara i arheologa, prispeli na Balkan tek u 6. veku? Dakle, čitavih pet stotina godina posle Trajana!

S gledišta mitotvorne svesti, čini se da je ova hipoteza veoma sporna, neverovatna, osim ako se ne pretpostavi da su neka plemena, slojevi srbo-hrvatskih enklava, već bila na ovom prostoru u vreme Trajana!? Ili je reč o autohtonom slovenskom božanstvu Trojanu, što je veoma verovatno? Smatram da pretpostavka koja se iznosi u brojnim publicističkim radovima da je Srba bilo na Balkanu znatno ranije od vremena koje se zvanično uzima, 6. vek nove ere, i dalje traži ozbiljan odgovor naše istorijske nauke. 

Koliko su mitovi opredelili i obeležili dve srpske grane: dinarsku i jugoistočnu?

– Dinarski tip je, duhovno-istorijski uzev, naišao na pogodno tle ilirskog, dinamičkog kulturnog supstrata, što je doprinelo da se tu ostvari srpska država. I kada su temelji državnosti bili ugroženi, mitska svest je, u obliku kosovskog i postkosovskog ciklusa, imaginirala „poraz” uznoseći ga do optimizma, potirući bezizglednost nadom u ono što dolazi. 

Na jugoistoku, pak, „kolektivna samosvest” istog srpskog naroda unekoliko se drugačije komponovala. Trački kulturni supstrat s kojim su se srpska plemena suočila doprineo je da se tradicionalna kultura s drevnim religijskim obrascima matrijarhatske duhovnosti, koji su ujedno sveslovenski ali i opšti, indoevropski, bolje arhiviraju nego na dinarskom prostoru. Iako se folkloristi, može biti, neće složiti sa ovom tezom: na ovom prostoru bolje je očuvana i negovana lirika, no epika i, srazmeno, sama mitska imaginacija je u izvesnom „uzmaku”! Time ne želim reći da kod Srba na jugoistoku nema mita. 

Zbog čega se naša zvanična nauka toliko dugo ne obazire na pokušaje da se izuči srpska davnina? Da li su Srbi postojali i pre naše ere? 

– Može biti i zbog one ambivalencije o kojoj govorimo? Srbi su inače kadri da ponekad, zagledani u trenutno, novo koje im se priviđa kao izglednije i primamljivo, zaborave na svoje korene, da bi, opet, u novonastalim, katkada kriznim situacijama, mitomanski hitro iznova demonstrirali „čvrstu odlučnost” u vraćanju svojim mitski imaginiranim „povesnim tačkama” kao svojim bivstvenim osloncima. Mirnodopski, međutim, retko im kada polazi za rukom da trezveno, to će reći kritički, propitaju tu istu starinu, a još su manje skloni da rade na njenom prevrednovanju. Za razliku, na primer, od Hrvata. Kada govorimo o prošlosti našeg suseda, Hrvati pokazuju bolju unutrašnju kondiciju. Oni će se retko kada, poput Srba, povesno olako podati „istorijskim” oduševljenjima, i pri tome zaboraviti na ranija svoja istorijska iskustva, pa i na vlastite predrasude prema susedima. 

Na koje to istorijske trenutke mislite? 

– Često razmišljam o tome kako su prestoni Srbi, posle svršetka Prvog svetskog rata, svesni svoje znatne uloge u pobedonosnom njegovom ishodu, bili skloni nekritičkom samorazumevanju tadašnjeg istorijskog okruženja i sebe u njemu. Njima se onda učinilo tako prirodnim da u trenutku oduševljenja i opuštanja pokažu veliki gest, koji se ne jednom pokazao kao istorijski neprudiktivan! Ne mogu a da ne kažem da sa simpatijama i, pomalo, zavisti, posmatram tu duhovnu „homogenizaciju” hrvatstva, koje se, iako često povesno retrogradno, ispostavilo kao njegov životni stav i stil ponašanja, za razliku od Srba koji često, često i vrlo brzo nakon uspostavljenog jedinstva s najbližima – braćom po krvi i bratstvu, gube sposobnost daljnjega unapređivanja odnosa u cilju očuvanja novoga kolektiviteta. 

Jesu li Srbi od svih Arijevaca najbolji čuvari prvobitnog verovanja? 

– Možemo samo nagađati, uostalom kao i o prvobitnoj veri Srba. Pitanje je povezano sa shvatanjem po kome su Srbi s Bugarima, iako u srednjem veku jedan od najdinamičnijih slovenskih naroda na Balkanu, u pogledu svojih shvatanja najkonzervativniji južnoslovenski narod. Više puta sam se pitao za razlog tog oscilovanja između povesnog dinamizma – iz kojeg je ishodilo stvaranje moćne srednjovekovne države i umetnosti, koji od Nemanje istrajavaju gotovo čitava tri stoleća, s jedne strane, i grčevitog držanja davno ustaljenih verskih obrazaca, običaja i svetinja, s druge? Nije li razlog ovom konzervatizmu u tome što su Srbi, u odnosu na glavninu slovenskog korpusa, geografsko-istorijski „skrajnuti” na periferiju slovenstva, ispresecani bitno neslovenskim etnosima, i tako se znatno udaljili od svoje slovenske matice?