Jastrebac, planina kraj Kruševca, opevana je u brojnim legendama, pesmama, knjigama.

Ivo Andrić je govorio da narod bez legendi i nije narod.

Nema srpskog sela koje ne ispreda legende o zakopanom blagu.

Bar jedna porodica je imala sreće da pronađe ćup pun zlatnika i reši sve materijalne nedaće. Hajdučko blago se po predanju nalazi pokraj starih turskih drumova ili je skriveno po pećinama, ali uz njega obično idu nekakve prikaze koje zlato čuvaju od lopovluka. Kruna cara Dušana navodno je skrivena u pećini kod Morave, a čuva je prikaza koju prati čopor vukova.

Na planini Jastrebac su navodno Turci zakopali kazan zlata kad su bežali. Po legendi treba naći kamen na kome je uklesan kantar i kopati u pravcu koji pokazuje.

Padine Jastrepca sa južne, topličke strane, preplavljuju lovci na plemeniti metal i uz njih idu najfantastičnije priče. Najživlja je o nekim Rasincima koji su, za svega nekoliko dana, napunili nekoliko čokanjčića zlata 1938. godine.

Najverovatnije je da su Dardanci, a potom i Rimljani, išli za zlatnom žicom, prateći krivudavi trag brazdi. Moguće je da je zlato bilo nanošeno strujama gorskih potoka pa su Dardani i Rimljani kopali zemlju, ispirali je i odlagali na gomile. Na dnu ovih nanosa nađeno je nešto zlata, u tragovima. Krnjigrad je bio toliko gusto naseljen, beleže hronike, da i dan danas narod priča kako je mačka mogla da ga obiđe skačući sa krova na krov. Po svedočenju iz „Vremena“, ovde je pronađen grumen zlata težak 64,5 g, koji je izazvao zlatne groznice iz 1936. godine. U Krnjigradu je vršen otkup zlata, u njega su pristizali i iz njega odlazili tragači, sve do dolaska turske ordije.

Posle odlaska Rimljana i najezde Turaka, desetak vekova docnije, zlatarstvo je u ovome kraju, po svemu sudeći, zamrlo. Turci su, u početku, poneti legendom o Filipu Makedonskom, pokušali da obnove stare rudnike i mesna središta. Sakupljali su radnu snagu i odvodili u okna iz kojih se, mučeni teškim radom, više nisu vraćali! Narod se dosetio kako da stane na put ovome zulumu, pa je organizovano zatrpavao stare rudokope. Tako se, mnogima od njih, zameo svaki trag. Ako se danas otkrije neki, obično ga pronađe pustolovinama naklonjen meštanin, čeprkajući po pretpostavljenim lokacijama drevnih rudnika. Potoci što se slivaju sa Jastrepca i danas nose plemeniti metal ispran sa nekih još neistraženih zlatonosnih žila. Za njim tragaju avanturisti, a koliko je zlata pronađeno od groznice 1936. – nikada se neće saznati, jer se ova vrsta lovine drži u tajnosti. Danas zlato ispiraju samo najuporniji.

Tragovi turskog blaga

U nekim selima Toplice i danas osvane izvađeno staro drvo, zasađeno u tursko doba; a ako oko njega budu razbacani komadi zemljanih posuda, to je siguran dokaz o tragovima blaga. „Istraživači“ su nasumično kopali i oko zapuštenih srednjovekovnih utvrđenja, te se iskopane jame i porušeni stari zidovi i temelji mogu i danas videti.

U svetlu isprepletanih legendi i pripovesti o zlatonosnim jastrebačkim potocima, možda se razotkriva i ona o ulozi ratovanja Aleksandrovog oca u ovim krajevima. Dovoljno vojno osnažen on je, u jednom momentu, poželeo da zlato svojih suseda u potpunosti prisvoji za sebe. Legenda o njegovim „zlatnim suzama“ samo je služila da se ova grandiozna pljačka prikrije te da je, tobože, Filip svojim natprirodnim moćima Jastrebac napunio zlatom. Zna se da je njegov sin za finansiranje ratnih kampanja, po celom tad poznatom svetu, imao na raspolaganju zlata u izobilju. Zlato je, potom, bilo mamac i za Rimljane. Imperija je, kroz Toplicu, izgradila u veku naše ere glavni carski drum ka obali Jadranskog mora.

Tako, mnogo je pitanja, a malo pravih odgovora. Zato se, s velikom pažnjom, očekuju dalja istraživanja stručnjaka. Istovremeno se i dalje širi predanje o dardanskom plemenu čiji su osnivači stajali na bedemima Troje, a potom su, pod rimskom vlašću, nestali sa istorijske scene.

Da su Turci, prilikom napuštanja topličkog kraja 1878. godine za sobom ostavljali velike količine blaga, nisu samo priče i nagađanja ovdašnjeg stanovništva, već je istina, dokazana u više navrata. Godinama su, sa kolena na koleno, prenošene priče o tome da su Turci, napuštajući svoje domove, verujući da će se jednog dana i vratiti, svoje blago stavljali u zemljane ćupove skrivajući ga na raznim mestima, obeležavanih potom na različite načine.

Prema tim pričama, oni bi blago zakopali u korenu novozasađenog drveta, u starim vodenicama ili pored nekih karakterističnih stena, kao i u bunarima ili temeljima njihovih kuća. Da bi kasnije mogli da prepoznaju ova mesta, crtali su mape na telećim kožama. Međutim, većina Turaka nije verovala da će se ikad vratiti na svoje ognjište, prodavali su kuće i imanja, ali je bilo malo kupaca. Neki kupoprodajni ugovori iz tog doba, sačuvani do današnjih dana, govore da se, u tom periodu, kupoprodaja vršila isključivo u zlatnicima. Tako se, u jednom ugovoru kaže:

„Ja, Bećir, danas, 1. maja 1883. g. prodao sam svoje nepokretno imanje, kao i moja braća: Alija, Mehmed, Ibrahim i Redžep, Stanislavu Miliću za 285 dukata cesarskih“. U drugom ugovoru prodaje se vodenica u selu Žuč za 135 dukata carskih. Narod veruje, a i neki istorijski podaci govore, kako su Turci bili onemogućeni da prenesu novac preko granice; tobože, radilo se o velikim količinama pa su bili prinuđeni da zakopavaju ćupove sa dukatima na svojim imanjima.

Danas u ovom kraju još opstaje puno srednjovekovnih objekata, ostataka kuća i vodenica, zaposednutih od Turaka od 1690. g. U njima su živeli sve do svog odlaska, pa narod smatra da u njima ima skrivenog blaga. Neretko se ovde događa da dolaze ljudi sa starim turskim zapisima i kartama tražeći skriveno blago. Gotovo da nema meštanina koji nije čuo ovu priču i barem jedanput krenuo u potragu za turskim blagom.

„U kolektivnoj svesti Kosovo istovremeno simbolizuje i kolevku i grobnicu srpske državnosti”.  

Da li se ova jezgrovita misao Sretena Petrovića, uglednog filosofa-estetičara i vrsnog znalca srpske mitologije, nadvila i nad današnjim pokolenjima?

Iskaz smo istrgli iz njegovog kapitalnog dela “Srpska mitologija” (864 stranice), u izdanju „Narodne knjige”, najtemeljnijeg poduhvata ove vrste u nas, u kojem su kritički razmotrana saznanja srpskih, ruskih i zapadnoevropskih etnologa, antropologa i filosofa o srpskom duhovom životu.

Srbi su kao stari slovenski narod iznedrili moćnu mitologiju iz koje izviru dva mitološka predanja: drevni srpski panteon (veoma srodan sa slovenskim) i Jastrebački panteon. Prvi je uveliko potisnut u kolektivno nesveno, u drugom se bogovi, kao u grčkoj mitologiji, prikazuju u ljudskom obličju (Zmaj-Ognjeni je nebesko božanstvo, a njegov sin Miloš Obilić).

Naš sagovornik (rođen 1940. u Svrljigu), koji je objavio tridesetak naučnih knjiga, upustio se, očigledno, u smelu duhovno-istraživačku pustolovinu; bez imalo premišljanja poredimo je s poduhvatom Jakoba Grima (nemačka mitologija) ili Roberta Grejvsa (grčka mitologija). Za manje upućene da pomenemo da je on redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu (predaje kulturologiju i estetiku), i da već tridesetak godina podrobno izučava, teorijski i empirijski, slovenske i srpske mitove.

Da li su Srbi mitotvorački ili mitomanski narod? 
– Ni manje ni više no drugi narodi. Mitotvorstvo predstavlja jednu od najranijih formi pogleda na svet i društvena dešavanja, način reagovanja na pojave sa odlikom udesa. Kao što su kod bliskoistočnih naroda veliki potopi kreirali njihovu mito-poetsku sliku stvarnosti, tako je i u slučaju a Kosovom. Realna čvorišta u istoriji jednog naroda postaju „mitske tačke” koje konfiguriraju pogled na sudbinsko u njegovoj egzistenciji, a često i njegov identitet. 

Šta je to mitomanija?
– To je istrajavajuća nekritička zaslepljenost jednog naroda datumima vlastite istorije, bilo da je ona sjajno odigrana ili porazima natopljena. U jednom ili drugom slučaju tako stvorena slika u svesti potonjih generacija zatamnjuje, prepokriva horizont racionalnog suočenja s novopostavljenim pitanjima i izazovima nove realnosti. Najpre, „mitsko” u jednom pogledu na svet uvek znači prenaglašavanje, ekstrapoliranje jedne od strana svagda polivalentnog i protivrečnim tendencijama bremenitog fakticiteta. Istorijsko iskustvo zrelih nacionalnih kolektiviteta pokazuje da je za sam taj etnos izglednije realističko sagledavanje „stvarnosti” koje će, katkada, zahtevati odvažnost da se revidiraju, čak i odbace sheme, klišei mitski formirane slike o vlastitom sopstvu, dakle, i o mitski upakovanoj slici o svom identitetu. 

Taj racionalni prilaz, pokazalo se u istoriji, redovno biva u funkciji novih razvojnih mogućnosti datoga naroda; on mu nedri novu, izgledniju optiku, pruža realistički vidik, daje šanse napredovanju. Samo se oni narodi pokazuju istorijski zrelim, koji su kadri da u novostvorenim okolnostima iznađu produktivna rešenja. Smatram da srpski narod nije uvek spreman da u novim izazovima pronalazi stvaralački ugao gledanja, povesno-optimalni horizont, a da pri tome ne poremeti red stvari i odnosa u okruženju. Nedostaju nacionalne snage koje primereno reaguju na nove zahteve vremena. 

Na čemu zasnivate stav da je srpski Panteon na Jastrepcu, iako tamo ne obitavaju bogovi? 

– Ovde je u igri opšti princip modelovanja mitskih struktura. Naime, poetska i mitotvorna imaginacija rade pre svega u vremenima izuzetno velike povesne gustoće, u odsudnim istorijskim trenucima, geografski sedimentirajući svoje likove na prostoru na kome se odigrava poslednji čin drame koja po „kolektivnu egzistenciju” naroda ima traumatski ishod. Naime, poslednju etapu srpske srednjovekovne države, ujedno i početak njenog katastrofalnog kraja, označava prestonički Kruševac i najbliža planina Jastrebac. Tako počinje genealogija naših zmajevitih junaka koji, prema mom razumevanju stvari, predstavljaju svojevrsne mitske alegorije srpskih drevnih božanstava. Uostalom, tako je i sa grčkom geografijom: Olimp korespondira sa Atinom, kao Jastrebac sa Kruševcem. Isto tako i vrlo uslovno, korespondiraju kosovski boj i trojanski rat. Naime, s jedne strane je naš bezimeni, doduše mitopoetski tvorac kosovskog ciklusa, a s druge Homer sa svojom Ilijadom kao izraz inventivne i nadahnute mitologije grčkog genija. 

Stavljate pod sumnju pretpostavku da su Srbi u šestom veku došli na Balkan? Kada su, u stvari, stigli?

– Pitanje je naučno-istorijski važno, a ipak ne smatram da je danas od prvorazrednog egzistencijalnog značaja. Vidite, ja po prevashodstvu nisam ni istoričar, ni arheolog. U knjizi sam ga pokrenuo na osnovu proučavanja kulture i srpske mitologije. Naša istorijska nauka, takav utisak imam, ne pokazuje uvek dovoljnu smelost da se kritički ponese s novim mišljenjima, pa ni s poreklom Srba i njihovim istorijskim prisustvom na balkanskom tlu. 

Izneću činjenicu koja se odnosi na tzv. mitotvornu svest, a tiče se srpskog, bugarskog, pa i ruskog mita o Trojanu/Trajanu. On je veoma ukorenjen kod ovih naroda, ne samo u skaskama, epu; ima ga i u čitankama. U ozbiljnoj nauci se tvrdi da je značaj Trajanov bio izuzetan na srpskom i bugarskom, čak i ruskom, tačnije ukrajinskom prostoru – Kijevske Rusije. Stoga što je narečeni rimski car Trajan (53-117. nove ere) ostavio dubok trag u svesti naroda. Razumemo, svakako, povesno-kulturnu činjenicu po kojoj su Srbi, dolaskom na ove prostore, asimilovali starosedeoce koji su, može biti, nosili svest o Trajanu. I to da su enklave ranijih naroda opstajale na mnogim tačkama ondašnje, a i savremene srpske države. Pa ipak, zar je sećanje na Trajana moglo biti tolikog duhovnog intenziteta da je doseglo do Srba koji su, shodno „zvaničnoj” proceni naših istoričara i arheologa, prispeli na Balkan tek u 6. veku? Dakle, čitavih pet stotina godina posle Trajana!

S gledišta mitotvorne svesti, čini se da je ova hipoteza veoma sporna, neverovatna, osim ako se ne pretpostavi da su neka plemena, slojevi srbo-hrvatskih enklava, već bila na ovom prostoru u vreme Trajana!? Ili je reč o autohtonom slovenskom božanstvu Trojanu, što je veoma verovatno? Smatram da pretpostavka koja se iznosi u brojnim publicističkim radovima da je Srba bilo na Balkanu znatno ranije od vremena koje se zvanično uzima, 6. vek nove ere, i dalje traži ozbiljan odgovor naše istorijske nauke. 

Koliko su mitovi opredelili i obeležili dve srpske grane: dinarsku i jugoistočnu?

– Dinarski tip je, duhovno-istorijski uzev, naišao na pogodno tle ilirskog, dinamičkog kulturnog supstrata, što je doprinelo da se tu ostvari srpska država. I kada su temelji državnosti bili ugroženi, mitska svest je, u obliku kosovskog i postkosovskog ciklusa, imaginirala „poraz” uznoseći ga do optimizma, potirući bezizglednost nadom u ono što dolazi. 

Na jugoistoku, pak, „kolektivna samosvest” istog srpskog naroda unekoliko se drugačije komponovala. Trački kulturni supstrat s kojim su se srpska plemena suočila doprineo je da se tradicionalna kultura s drevnim religijskim obrascima matrijarhatske duhovnosti, koji su ujedno sveslovenski ali i opšti, indoevropski, bolje arhiviraju nego na dinarskom prostoru. Iako se folkloristi, može biti, neće složiti sa ovom tezom: na ovom prostoru bolje je očuvana i negovana lirika, no epika i, srazmeno, sama mitska imaginacija je u izvesnom „uzmaku”! Time ne želim reći da kod Srba na jugoistoku nema mita. 

Zbog čega se naša zvanična nauka toliko dugo ne obazire na pokušaje da se izuči srpska davnina? Da li su Srbi postojali i pre naše ere? 

– Može biti i zbog one ambivalencije o kojoj govorimo? Srbi su inače kadri da ponekad, zagledani u trenutno, novo koje im se priviđa kao izglednije i primamljivo, zaborave na svoje korene, da bi, opet, u novonastalim, katkada kriznim situacijama, mitomanski hitro iznova demonstrirali „čvrstu odlučnost” u vraćanju svojim mitski imaginiranim „povesnim tačkama” kao svojim bivstvenim osloncima. Mirnodopski, međutim, retko im kada polazi za rukom da trezveno, to će reći kritički, propitaju tu istu starinu, a još su manje skloni da rade na njenom prevrednovanju. Za razliku, na primer, od Hrvata. Kada govorimo o prošlosti našeg suseda, Hrvati pokazuju bolju unutrašnju kondiciju. Oni će se retko kada, poput Srba, povesno olako podati „istorijskim” oduševljenjima, i pri tome zaboraviti na ranija svoja istorijska iskustva, pa i na vlastite predrasude prema susedima. 

Na koje to istorijske trenutke mislite? 

– Često razmišljam o tome kako su prestoni Srbi, posle svršetka Prvog svetskog rata, svesni svoje znatne uloge u pobedonosnom njegovom ishodu, bili skloni nekritičkom samorazumevanju tadašnjeg istorijskog okruženja i sebe u njemu. Njima se onda učinilo tako prirodnim da u trenutku oduševljenja i opuštanja pokažu veliki gest, koji se ne jednom pokazao kao istorijski neprudiktivan! Ne mogu a da ne kažem da sa simpatijama i, pomalo, zavisti, posmatram tu duhovnu „homogenizaciju” hrvatstva, koje se, iako često povesno retrogradno, ispostavilo kao njegov životni stav i stil ponašanja, za razliku od Srba koji često, često i vrlo brzo nakon uspostavljenog jedinstva s najbližima – braćom po krvi i bratstvu, gube sposobnost daljnjega unapređivanja odnosa u cilju očuvanja novoga kolektiviteta. 

Jesu li Srbi od svih Arijevaca najbolji čuvari prvobitnog verovanja? 

– Možemo samo nagađati, uostalom kao i o prvobitnoj veri Srba. Pitanje je povezano sa shvatanjem po kome su Srbi s Bugarima, iako u srednjem veku jedan od najdinamičnijih slovenskih naroda na Balkanu, u pogledu svojih shvatanja najkonzervativniji južnoslovenski narod. Više puta sam se pitao za razlog tog oscilovanja između povesnog dinamizma – iz kojeg je ishodilo stvaranje moćne srednjovekovne države i umetnosti, koji od Nemanje istrajavaju gotovo čitava tri stoleća, s jedne strane, i grčevitog držanja davno ustaljenih verskih obrazaca, običaja i svetinja, s druge? Nije li razlog ovom konzervatizmu u tome što su Srbi, u odnosu na glavninu slovenskog korpusa, geografsko-istorijski „skrajnuti” na periferiju slovenstva, ispresecani bitno neslovenskim etnosima, i tako se znatno udaljili od svoje slovenske matice?

Kada govorimo o vrhovima Jastrepca, treba pomenuti da Bela stena čini prirodnu granicu između Topličkog kraja i Pomoravlja. Jastrebac čine dva masiva: Veliki i Mali Jastrebac, a od susednog Kopaonika ga deli Jankova klisura. Pripada grupi Rodopskih planina.

Jastrebac je jedna od najšumovitijih planina Evrope, pa tako bez GPS-a, karte i kompasa, ali prvenstveno bez iskustva i informacija se ne treba odaljavati od markacija. 

Bela stena, Sokolov kamen

Markirana staza od Jastrebac Lake Resorta preko Planinarskog doma na Jastrepcu do Bele stene ide preko Sokolovog kamena. Uspon je dolinom Bele reke, zatim grebenom Dorinog laza do Velikog Letovišta 1094, gde se uključujete u markiranu stazu, koja sa te strane (od sela Slatine) ide ka Beloj steni. Od doma se može putem pored doma, između kuća, ili glavnim putem ispod doma, nizbrdo do mosta. Dalje se ide dobrim putem pored reke 1200 metara, a onda se pređe reka i hvata greben Dorin laz. Posle 200 metara se preseca veći put i nastavlja uz greben. Puta nema.

200 metara od presecanja puta, se nailazi na stari strmi put, koji se ubrzo gubi pod snegom i ostrugom. Nastavlja se gotovo pravolinijski, uz stalni uspon, do Velikog Letovišta (što je takođe greben), i dalje markacijom do Bele stene 1256. Pred Belu stenu uspon je oštriji, pa tu postoji serpentina koja se ne vidi na treku, al postoje markacije i treba biti uporan u njihovom traženju. Posle izlaska na vrh i silaska, ide se markacijama levo (gledano sa vrha), i to je odlično obeležena i korišćena staza.

Osim ispred Kote, u stalnom je padu. Trek ne svraća na Sokolov kamen, ali je on 20 metara od staze i stavljen je WPT. Posle se jednom serpentinom silazi do vidikovca, a drugom nastavlja prema Partizanskoj tehnici i Dobroj vodi (Mirčetova česma) – što je jedina pijaća voda na stazi. Odatle je još 20-ak minuta putem do Doma. AKO KORISTITE TREK INVERZNO, treba se samo držati markacije, i pravo iznad Mirčetove česme i puta iznad izvora uhvatiti markaciju. Za silazak sa Letovišta niz Dorin laz koristite trek i ne silazite sa grebena. Na stazi Bela stena – V. Letovište, vrh V. Letovište je ispred jelaka 5 metara. Možete se odvojiti i ranije ulevo izohipsom pre blagog uspona.

Vremena u zimskim uslovima (a slično je i u letnjim): JLR – V.Letovište 1.50, V.Letovište – Bela stena 0.45, Bela stena- SLR 1.45 Ukupno 4.5, plus pauze po želji. Dužina: 10 km, uspon: 740mnv.

Mečja stena, Belijeva koliba

Staza počinje od Planinarskog doma PK Jastrepca i markirana je čitavom trasom. Često se ide inverzno.

Sa livade pored doma kreće markacija uzbrdo do puta koji posle 400 metara dolazi do žice lovišta (žica je iz ovog pravca uvek sa desne strane). Dalje ide pored žice do Dobre vode (Mirčetova česma) koja je na 1.6 km od doma.

Iznad česme je raskrsnica, levo gore se ide ka Beloj steni, a staza do Mečijih stena nastavlja putem pored žice još 2 km. Ovaj deo staze ima najblaži uspon. Nešto pre skretanja za Mečije stene je skretanje levo za Živkov kladenac i Zmajevac. Posle skretanja levo za Mečije stene (postoji tabla na drvenom stubu žičane ograde), treba povećati koncentraciju u praćenju markacije. Prvih nekoliko stotina metara ide putem od žice, a zatim odvaja desno blago desno i još oštrije uzbrdo. Ovaj deo staze je nekadašnji šumski put a sada većinom vododerina. Ujedno ovde će uspon biti najveći. Posle oko 1 km od žice se skreće desno sa puta koji nastavlja pravo (lako za promašiti ako ne vidite neku od markacija). Odavde više nema puta, već se ide uskom stazom ispod jedne stene, koja se obilazi i izlazi iznad nje, staza dalje nastavlja u istom pravcu kao ispod nje. Posle još stotinak metara i jedne sepentine dolazi se do mesta gde markacija pokazuje pravo i levo gore do Mečijih stena (WPT levo gore do ms). Tada ste već sasvim blizu. Popularno mesto za odmor planinara je terasa gde je srušena bukva napravila ogradu stablom i korenom na 1020m.

Na 5 metara iznad terase, iza stene, pravo nizbrdo kreće staza ka Belijevoj kolibi. Posle 30 metara silaska markacija vodi pravo ka vrhu Mečijih stena i Stracimiru, a logika naše staze je desno-nizbrdo, serpentinom dok se siđe u dno Mečijih stena i dalje do mesta obeleženog kao zid (WPT zid) koji je još jedan lep blok ovih stena. Staza nastavlja prateći teren i posle silaska pomalo penje prelazeći korita malih reka. Posle jednog takvog prelaska izlazi na šumski put, ali ga ubrzo napušta. Ovo je još jedno mesto gde lako možete prevideti markaciju (WPT ras levo). Pre toga logika staze je levo, malo uzbrdo iznad puta, a zatim levo držeći visinu još 100 metara, pa blago nadole. Ovde sada ima nekoliko puteva što vode nizvodno ka glavnom putu pored žice. Ako vas povuče neki od njih da siđete do žice, ništa strašno, nastavite levo pored žice i obratite pažnju na malu crvenu tablu Belijeva koliba. Koliba je sto metara iznad puta. Ako ste uspeli da ostanete na tragu kod Belijeve kolibe imate lepo mesto za odmor. Izvor vode je 30 metara iza kolibe. Nastavak staze je pored žice. Na mestu (WPT ras desno) put levo je bolji, al treba nastaviti još 500 pored žice, i onda se odvojite blago ulevo putem, a posle još 200 umesto levo nizbrdo putem, treba ići desno stazom što je prečica i izlazi na isti put, kao i da ste skrenuli levo. Ovaj put vas vodi do Planinarskog doma.

VREMENA: Pl. dom – Mirčetova česma 45 min., Česma- Mečije stene 1-1.15h, Meč. stene – Belijeva k. 045 -1.00h, Belijeva k.-Dom 1.20. UKUPNO sa većim pauzama za uživanciju 5.30 do 6.00 sati. DUŽINA STAZE JE OKO 14 KM, trek je kraći i u predelu Mečijih stena ispravlja stazu.

Zmajevac

Ova staza je jedan od najkraćih puteva od Ribarske banje do Ravništa.
Polazi iz Ribarske banje i preko brda stiže do sela Srndalje. U selu se, pošto se pređe most nastavlja uzbrdo na suprotni breg, a onda levo. Ima odvajanja i ukrštanja sa drugim putevima, ali se treba držati logike treka, stalnog uspona i grebena koji od sela, pa pored malog vrha Bela stena (800 mnv) ide ispod Zmajevca, gde šumski put izlazi na tzv. Kružni put. Ništa nije markirano, ali se svuda ide putevima. Na Kružnom putu se krene levo i posle nekoliko stotina metara se nailazi na malu crvenu tablu (krst čeka), ako je nema, imate Waypoint.rask za Krst. Tu se skreće desno, i posle nekoliko desetina metara se primećuje pomalo zarasli put desno uzbrdo na koji se odvajate do spajanja sa markiranom stazom ispod Zmajevca. Ako bi se nastavilo boljim nižim putem stiglo bi se do Krsta, što se takođe može koristiti kao staza do Zmajevca, ali je 10-15 minuta duže. Izlazom na markiranu stazu, desno je na 15 minuta vrh Zmajevac 1381 m, a levo markacija vraća ka Krstu odakle se može ići Stracimiru, Belijevoj kolibi, Mečijim stenama, Živkovom kladencu, Koti 1161, Beloj steni 1257, ili Planinarskom domu što je uvek krajnje odredište. Ovaj trek od Zmajevca ide na Krst, pa na prevoj iznad Živkovog kladenca, zatim malo uzbrdo do Kote 1161, a odatle preko Sokolovog kamena do Planinarskog doma. Dužina 17 km, uspon oko 1100 metara. Vreme 6-7 sati sa pauzama.

Pogled

Najviši vrh Velikog Jastrepca je Velika Đulica (1491 m), na koji pristup nije dozvoljen zbog vojnih objekata. Nedaleko od Velike Đulice je impresivni Pogled (1482 m). Ime ovog vrha sve govori: sa njega se može videti više od pola Srbije, od dalekog Ljubotena na Šar planini do Avale kod Beograda, od Kopaonika do Rtnja, Suve planine i Stare planine. Grad Niš jasno se vidi sa Pogleda, a iz Niša se isto tako lepo vidi i vrh Pogled – preko dana kao planinski vrh koji dominira na prostranom masivu Velikog Jastrepca, a noću poput ogromne upaljene sveće, jer se tada pale signalna svetla na televizijskim antenama, koje su još jedno obeležje ovog vrha.

Do vrha Pogled može se stići i sa prokupačke strane (selo Gornja Rečica) i sa merošinske strane preko prevoja Grebac, i sa kruševačke, kao i iz Ribarske Banje.

Staza iz Ribarske Banje je srednje zahtevna. Polazi se iz ove male, ali živopisne banje, sa nadmorske visine od oko 600 m. Savladava se oko 900 m visinske razlike u usponu i isto toliko u silasku. Staza za uspon je identična stazi za silazak, a ukupne dužine je 18 km.

Uspon na Pogled je postepen i staza uglavnom vodi kroz gustu šumu. Na nekoliko mesta, staza iz Ribarske Banje ukršta se sa stazom koja vodi iz pravca prevoja Grebac, da bi se dve staze konačno spojile na nekih petnaestak minuta od Pogleda, i na vrh se izlazi širokom stazom. Staza iz prvca Ribarske Banje je dobro obeležena.

Do vrha Pogled je potrebno oko 4 sata umerenog hoda.

Za upotrebu ovih aktivnosti potrebno je da se korisnik obrati nekom od operatera u Avantura šopu, koji se nalazi odmah pored Vile Idile. Ovo su cene korišćenja klizališta:

• 250 dinara po osobi za 30 minuta
• Dvoje dece iste porodice – 400 dinara
• Dvoje deca + roditelj – 500 dinara.

Klizalište radi svakog dana od 08 do 16:00.
VAŽNO! Iznajmljivanje sličuga uračunato je u cenu ulaznice.

Evo i kompletnih cena i paketa svih rekreativnih sadržaja

Avantura parka:

Njima je, odnedavno, u ponudi dodat još jedan traženi sadržaj – relax masaže, koja će pomoći vašem telu da se nakon zahtevnih šetnji spektakularnim stazama Jastrepca potpuno opusti i relaksira.

U tome će vam pomoći znanje i veštine našeg sertifikovanog fizioterapauta u čijim ćete umešnim rukama biti sigurni, uz blaženi osmeh zadovoljstva.

Posetite nas i uverite se sami.

Jastrebačke vile su tim koji je nastao sa ciljem upoznavanja i predstavljanja planine Jastrebac širem auditorijumu naklonjenom planinskom turizmu, kroz istorijske i zanimljive priče.

Njihove video avanture pružiće vam poseban doživljaj da osetite čari ove prelepe planine iz ugla koji do sada niste imali prilike da vidite.

Po čemu je ova planina dobila ime, zašto je povezuju sa zmajem iz čuvene epske pesme „Carica Milica i Zmaj od Jastrepca“, šta je zapravo Jastrebac Lake Resort – su samo neka od pitanja na koja ćete dobiti odgovor.

Projekat Jastrebačke vile sastojaće se iz više segmenata, a ovaj prvi serijal, koji upravo otpočinje, obuhvataće tri oblasti:

1. Priče o Jastrepcu – priroda i društvo
2. Mistovi i legende
3. Jastrebac Lake Resort

Doživite najšumovitiju planinu Balkana na drugačiji način.

Veću količinu romantike, ljubavi i sjaja u očima sigurno ni na jednom drugom mestu ne možete priuštiti svom voljenom biću! Uz specijalnu cenu smeštaja, prilagođenu samo za ovu noć, nudimo vam i prvoklasne specijalitete iz našeg menija – neophodna je samo rezervacija.

Rezervišite odmah na: 037 31 00 164 ili 062 255 687

I ponovo sve blista punim sjajem kraj čarobnog jezera, da vas vrati u ona stara, dobra vremena!

Doživotni predsednik, i maršal, SFR Jugoslavije ili Druge Jugoslavije Josip Broz – Tito, nekada dvadesetomilionske države, posetio je Kruševac u dva maha – 5. juna 1961. i u proleće 1965. godine, kada je bio samo u prolazu.

5. 6. 1961, predsednički automobil sa pratnjom stiže u centar Kruševca, pozdravljen od zavidne mase naroda, školske dece, omladine i zaposlenih Kruševljana.

Govor prisutnim građanima Tito drži sa velike bine, smeštene na prostoru današnje „Nove Deve“, okrenut licem prema zgradi Gimnazije.

Sutradan, 6. 6. 1961, Jastrebac – susret sa borcima Rasinskog partizanskog odreda (u prvom planu književnik Dobrica Ćosić), nakon noćenja u vili „Ravnište“.

Istog dana popodne, takođe na Jastrepcu – susret sa kruševačkim osnovcima – Titovim pionirima.

Stevan Kragujević – maestro fotografije

Stevan Kragujević (Senta, 4. februar 1922 — Beograd, 17. april 2002), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera i fotoumetnika.
Fotografijom se počeo baviti kao četrnaestogodišnjak. Učio je zanat u Senti, kod Martina Ronaija i Danila Jakšića. U toku rata, Stevan je nastavio sa učenjem i napredovanjem. Družeći se sa iskusnim Gezom Bartom, u Novom Sadu, u njegovoj fotoprodavnici nabavio je jedanod prvih kolor filmova, i koristio ga samo za najdragocenije snimke. Tako je 1943. godine nastao i fotos “Guščarice”, mlade žene sa korpom i guskama, u vojvođanskom sokaku. Snimak je, pod nazivom “Motiv iz vojvođanskog sela”, publikovan na naslovnoj strani časopisa “Duga”, broj 313, koji je tako, 1950. godine, postao prvi naš ilustrovan časopis sa naslovnicom u koloru.

Bio je prvi fotoreporter Direkcije za informacije pri Predsedništvu SFRJ, koju je vodila, kao predstavnik za propagandu u inostranstvu, Eva Biro, a na čijem se čelu nalazio Vladimir Dedijer. Tada je nastao, između ostalog, i prvi oficijelni portret Predsednika Tita, koji je 1950. godine načinio Kragujević, a koji je bio namenjen stranim ambasadama i dopisnicima. Snimak je sačuvan u Kragujevićevoj arhivi. Stevan je tokom kasnije karijere načinio bogat fond snimaka Predsednika Tita, prateći njegova putovanja u zemlji, posete radnim kolektivima, susrete sa stranim državnicima, radnicima, umetnicima, građanima, ili mladima, ali je, pored zvaničnih, osvario i niz antologijskih, neoficijelnih snimaka. Mnogi su ga, zbog svega toga, smatrali Titovim ličnim fotografom – što on nije bio.

Nakon tog perioda od 1949. do 1951. godine, je član elitnog tima fotoreportera Tanjuga od 1951. do 1953. godine, a od 1953. do penzionisanja, 1982. godine, fotoreporter i urednik fotografije dnevnog lista „Politika“.

Tokom rada u „Politici“, posebno u njenom novijem periodu modernizacije (prelaskom u novu, današnju zagradu) obavljao je i druge značajne poslove – bio je rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe ove kuće. Više godina je bio je šef fotoslužbe, prenosio iskustvo na mlađe kolege, organizovao dinamičan dnevni i noćni rad fotoredakcije, a posebno doprineo visokoj svesti o značaju čuvanja filmova i osnivanju bogate fotodokumentacije. Do odlaska u penziju bio je i urednik fotografije, koji je doprineo uvođenju novih rubrika u “Politici”, osobito onih koji su isticale punu vrednost i važnost fotografije (“U slici i reči”).

U noći srebrni konji jezde

Od moje zvezde do tvoje zvezde

I vuku sanke stazom lednom

A san će ti doći, san će ti doći odjednom.

Videćeš mene sa belom bradom

Kako ti šapućem nešto kradom

A za mnom ulaze bele jele

Novu ti godinu, novu ti godinu donele

A za mnom ulaze bele jele

Novu ti godinu, novu ti godinu donele.

Tekst: Pero Zubac

Vaš Jastrebac Lake Resort

Za rezervacije javite se na mail: info@jastrebaclakeresort.com ili na neki od brojeva telefona: 037 31 00 164 / 062 255 687. Dobro nam došli.

Broj mesta je ograničen!